Juče pronađoh knjigu na polici. Spremala sam se da je pročitam još pre nekoliko meseci i nikako da se smestim i počnem ... Ali juče mi je tako nešto bilo potrebno i počeh ..." Vetar je počeo da duva sve jače. "Sada sam između ovaca i blaga", razmišljao je mladić. Morao je da se odluči između nečega na šta je navikao i nečega što bi voleo da ima. Tu je bila, naravno, i trgovčeva čerka, ali ona nije bila toliko važna koliko ovce, pošto od nje nije zavisio. Bog zna da li ga se ona uopšte i seća. Bio je ubeđen da ona ne bi ni primetila kada se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postanu isti onda kada ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put."Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu. Oni su se na to navikli, a i ja sam se navikao. Takođe će se i ovce navići na moje odsustvo", pomisli mladić. ... "
"Razgledao je kamenčiće. Pažljivo je dodirivao svaki, osećajući njihovu tempraturu i glatku površinu. Oni su bili njegovo blago. od samog dodira osetio se mirnijim. Oni su ga podsećali na starca."Kada poželiš nešto, cela Vaseljena će se zaveriti da tu želju ostvariš", rekao je starac.Hteo je da shvati kako to može da bude istina. Nalazio se na praznom pijačnom trgu, bez prebijene pare u džepu i bez ovaca koje bi čuvao te noći. Ali kamenčići su bili dokaz da je zaista sreo kralja - jedinog kralja koji je ynao celu priču o njemu, znao za pušku njegovog oca i za njegovo prvo seksualno iskustvo."Kamenčići služe za pogađanje. Zovu se Urim i Tumim." Mladić vrati kamenčiće u torbu i oluči se da napravi probu. Starac mu je rekao da postavlja jasna pitanja jer kamnčići služe samo onima koji znaju šta hoće.Mladić onda zapita da li ga još uvek štiti starčev blagoslov.Izvukao je jedan kamenčić. On je značio "da"."Hoću li pronaći svoje blago?", upita mladić.Gurnuo je ruku u bisage i taman je hteo da uzme jedan od njih, kada oba kamnčića ispadoše kroz jednu rupicu. Mladić nikada nije primetio da su mu bisage pocepane. Sagnuo se da pokupi Urim i Tumim i da ih ponovo stavi u torbu. Kada ih je ugledao na tlu, u glavi mu sinu druga rečenica."Nauči da poštuješ i pratiš znakove", rekao je stari kralj.To je znak. Mladić se nasmeja samom sebi. Zatim je podigao kamenčiće i ponovo ih stavio u bisage. Nije ni pomišljao da zašije rupu - kamenčići su tuda mogli da propadnu kad god to požele. Shvatio je da ima nekih stvari koje ljudi ne smaju da pitaju - da ne bi pobegli od sopstvene sudbine. "Obećao sam da ću sam donositi svoje odluke", reče sebi."
"Pojeli su kopce u tišini. Alhemičar je otvorio jednu flašu i natočio crvenu tečnost u madićevu čašu. Bilo je to vino, jedno od najboljih koje je u životu pio. Ali vino je bilo zakonom zabranjeno.
- Nije zlo ono što ulazi u šovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi - reče Alhemičar."
"Mladić je nastavio da sluša svoje srce, dok su putovali pustinjom. Počeo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim počeo je i da prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladić prestao da oseća strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. "Čak i ako malo izvoljevam", govorilo je njegovo srce, "to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvećih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da će doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kada se to dogodi, mnogo patimo."- Moje srce se boji patnje - reče mladić Alhemičaru jedne noći kada su posmatrali nebo bez meseca.- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikada nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Večnošću."
"- Stvari govore mnoge jezike - reče mladić. - Video sam kada je blejanje kamile bilo jednostavno blejanje, zatim je postalo znak opasnosti i najzad se ponovo pretvorilo u blejanje.
Zaćutao je. Sigurno je Alhemičar sve to već znao.
- Upoznao sam prave alhemičare - nastavi. - Zatvarali su se u laboratorije i pokušavali da se razviju kao zlato; otkrivali su Kamen Mudrosti. Jer su razumeli da kada se nešto razvija, razvija se sve oko njega.
Drugi su došli do Kamena slučajno. Već su imali dar, duša im je bila budnija od duša ostalih. Ali ti se ne računaju, jer su retki.
Neki su, konačno, tražili samo zlato. Ti nikada nisu otkrili tajnu. Zaboravili su da olovo, bakar, gvožđe takođe imaju svoju Ličnu Legendu koju treba da ostvare. Onaj koji se meša u tuđu Ličnu Legendu nikada neće otkriti sopstvenu.
Alhemičareve reči zazvučaše kao neka kletva. On se saže i uze jednu školjku s pustinjskog tla.
- Ovo je nekada bilo more - reče.
- To sam primetio - uzvrati mladić.
Alhemičar je rekao mladiću da stavi školjku na uvo. On je to mnogo puta radio kada je bio dete i slušao šum mora.
- More je i dalje u ovoj školjci, jer je ono njegova Lična Legenda. I nikada je neće napustiti, sve dok pustinju ponovo ne prekrije voda."
"Sve što se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put."
Mislim da sam pronašla sve moguće blogove o imigraciji i kanadskoj ambasadi u Beču ... i svi govore isto: da su na godišnjem odmoru a možda su usporili i zbog zatvaranja ambasada u Nemačkoj i Holandiji, ali jedno je sigurno - mi i dalje čekamo! Verovatno će mi sve ovo kasnije izgledati blesavo ali ubi me ova neizvesnost! Osećam se tako bespomoćno!
I tako ozračena od bližih i daljih prijatelja, reših da pogledam malo Olimpijske Igre kad ono vraga! Komentari, prica bez prekida, neke opaske, pitanja posle mečeva ... vrhunac mi bi kad onaj komentator upita Noleta "Možete li nešto pozitivno da izjavite?" posle meča sa Berdych-om i izgubljene bronzane medalje!! Katastrofa! A onda naidjoh na članak u kome je još neko ko je mnogo stručniji od mene to isto primetio.
Iako i dalje čekamo neke novosti oko vize, život teče dalje i nadamo se da će se sva ova neizvesnost ubrzo zavrsiti. S vremena na vreme pošalju po neki mail kao sve su dobili, poslali dalje ... a evo ušli smo u šesti mesec čekanja ... i idalje čekamo. No nismo mi jedini, ima toliko drugih koji isto tako čekaju. Jedno je sigurno: svaki proces je poseban i za sebe, tako da niko ne može sa sigurnošću da kaže e tada ćemo mi (već samo okvirno, ako je i to uopšte moguće s obzirom na rešenost države da smanji birokratiju). Zato se mi trudimo da ovaj period ulepšamo koliko god možemo.
