Pismo

Počela sam polako da prebiram po stvarima i odvajam šta mi valja, a šta valja otpratiti do kontejnera ... i tako medju gomilom papira i nekih dugo čuvanih svezaka pronadjoh pismo. Pismo od moje Ibi , februara godine kada je upisala fakultet. Kako sam se obradovala tim slatkim rečima i kao da je vidim kako skakuće od sreće zbog dobijenog pisma i kako je muče obaveze oko hora i predaje maturskog rada i nedostatka vremena, ali i straha da li će uspeti da upiše željeni fakultet... Bože kako smo svi mi manje ili više isti!

Ne znam da li još neko prolazi kroz ovo što ja prolazim, ali sa svakim papirom ili krpicom ja kao da se sa dušom rastajem i sve mi je bitno, a onda se dobro zamislim kako i gde bih sve to čuvala jer moram da ispraznim stan i teška srca se rastanem. Činimi se da samo presipam iz šupljeg u prazno, i da sve čuvam tj. rešavam se veoma malog dela ... a i sećanja naviru... Hoću li ih se jednog dana ponovo setiti?

Pitam se da li sam to samo ja ili se ovo još nekome dogadjalo?

Ustavri mislim da mi je najteže da se rastanem sa mojom Ibi. Iako smo razdvojene nekih pola sata hoda, ipak smo tu i upućene jedna na drugu. Kako li ćemo se sada snaći kada bude jedna poprilično daleko od druge uz nekih šest sati razlike?! No, neću više da razmišljam o tome. Ne, sve dok za to ne dodje vreme, a u medjuvremenu moram da smislim kako ću da se rešim onog džumbusa od papira koji sam napravila u kuhinji i kako ću sve to sneti do kontejnera ...

Kasnije, danas, idem u parkić sa mojim malim drugarom Lil Pidžejom da vozimo biciklet! A onda kod Ibi na mlade krompiriće! Već vidim Ibi kako se smeje kad joj budem pokazala pismo! 

Priča o našim vrednostima

Prsten na malom prstu leve ruke

Jedna priča govori o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć rekavši mu:

• “Dolazim, učitelju, jer se osećam tako bezvrijednim da nemam volje ni za šta. Kažu mi da nisam ni za šta, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Što mogu učiniti da me više cene?”

Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: “Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram rešiti svoj problem. Možda posle…”

Malo je zastao i dodao: “Kad bi ti meni pomogao, brže bih to rešio i možda bih ti onda mogao brže pomoći.”

• “V… vrlo rado, učitelju”, oklevao je mladić osećajući da je opet obezvređen i da su njegove potrebe zapostavljene.
• “Dobro”, nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu leve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: “Uzmi konja koji je vani i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cenu i ne prihvataj manje od jednog zlatnika. Idi i što pre se vrati s tim novčićem.”

Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im mladić nije rekao koliko traži za njega.

Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smejali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je zlatnik prevredan da bi ga dobio u zamenu za prsten. Neko je hteo pomoći te mu ponudio srebrnjak i bakarnu posudicu, ali mladić je dobio upustva da ne prihvata ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu.

Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, skrhan zbog neuspeha popeo se na konja i vratio se. Kako je samo mladić želeo zlatnik, da ga može dati učitelju i rešiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savet i pomoć! Ušao je u sobu.

• “Učitelju”, rekao je, “žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrednošću prstena.”
• “To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj. “Najpre moramo doznati pravu vrednost prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može znati bolje od njega? Reci mu da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.”

Mladić je opet uzahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svetlo uljane lampe, pogledao ga kroz povećalo, izvagao i rekao mladiću:

• “Reci učitelju, momče, da mu ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset osam zlatnika.”
• “Pedeset osam zlatnika?” uzviknuo je mladić.
• “Da”, odgovorio je zlatar. “Znam da bismo s vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje…”

Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo.

• “Sedni”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. “Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vredan i jedinstven. I kao takvog te može proceniti samo pravi stručnjak.
• Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrednost?”
• I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst lijeve ruke…

Čekanje

Posle tri mučna meseca (tačnije 105 dana) isčekivanja jeste ili nije primljena aplikacija za Kanadsku iseljeničku vizu, napokon primismo obaveštenje da je proces počeo a onda posle nedelju dana i da su papire dalje prosledili Beču kao krajnjoj destinaciji za proveru. Evo prošlo je vec dvadeset dana kako smo u Beču, i opet čekamo. Ubi me ovo čekanje! Sve ponavljam "kako drugi tako ćemo i mi" ... a baš bi bilo lepo kada bi malo ubrzali ...

Sinoć pronadjoh neki forum na krstarici o iseljenićkim vizama pa videh da nismo jedini, ali tema neaktivna jer svi dobise vize ... a onda naidjoh na forum i youtube link , gde tip opisuje sta je sve potrebno i sta je on sakupio za ovu vizu i počeh da se pitam da li smo im dovoljno materjala poslali ... mi smo poslali peti deo onoga što je on spremio. A onda čitajuci dalje shvatim da svako ima svoju Kanadu ...

I tako, i dalje čekamo ...