Beč

Pozvaše napokon!!

Mada ne bas tako prijatno iznenadjenje, ali i to treba da se odradi - pozvaše na intervju.
Traže pasoš da ponesem i slike i prepisku međusobnu i bording pass i pečene ševe ... sve kako bi utvrdili da li je istina ili ne...

Alhemičar

Juče pronađoh knjigu na polici. Spremala sam se da je pročitam još pre nekoliko meseci i nikako da se smestim i počnem ... Ali juče mi je tako nešto bilo potrebno i počeh ...
"Mladić se zvao Santijago. Počela je noć kada je sa svojim stadom stigao do jedne napuštene crkve. Njen krov odavno se obrušio, a jedna ogromna egipatska smokva izrasla je na mestu gde je nekada bila crkvena riznica." ...

***

" Vetar je počeo da duva sve jače. "Sada sam između ovaca i blaga", razmišljao je mladić. Morao je da se odluči između nečega na šta je navikao i nečega što bi voleo da ima. Tu je bila, naravno, i trgovčeva čerka, ali ona nije bila toliko važna koliko ovce, pošto od nje nije zavisio. Bog zna da li ga se ona uopšte i seća. Bio je ubeđen da ona ne bi ni primetila kada se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postanu isti onda kada ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put.

"Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu. Oni su se na to navikli, a i ja sam se navikao. Takođe će se i ovce navići na moje odsustvo", pomisli mladić.  ... "

***

"Razgledao je kamenčiće. Pažljivo je dodirivao svaki, osećajući njihovu tempraturu i glatku površinu. Oni su bili njegovo blago. od samog dodira osetio se mirnijim. Oni su ga podsećali na starca.

"Kada poželiš nešto, cela Vaseljena će se zaveriti da tu želju ostvariš", rekao je starac.

Hteo je da shvati kako to može da bude istina. Nalazio se na praznom pijačnom trgu, bez prebijene pare u džepu i bez ovaca koje bi čuvao te noći. Ali kamenčići su bili dokaz da je zaista sreo kralja - jedinog kralja koji je ynao celu priču o njemu, znao za pušku njegovog oca i za njegovo prvo seksualno iskustvo.

"Kamenčići služe za pogađanje. Zovu se Urim i Tumim." Mladić vrati kamenčiće u torbu i oluči se da napravi probu. Starac mu je rekao da postavlja jasna pitanja jer kamnčići služe samo onima koji znaju šta hoće.

Mladić onda zapita da li ga još uvek štiti starčev blagoslov.

Izvukao je jedan kamenčić. On je značio "da".

"Hoću li pronaći svoje blago?", upita mladić.

Gurnuo je ruku u bisage i taman je hteo da uzme jedan od njih, kada oba kamnčića ispadoše kroz jednu rupicu. Mladić nikada nije primetio da su mu bisage pocepane. Sagnuo se da pokupi Urim i Tumim i da ih ponovo stavi u torbu. Kada ih je ugledao na tlu, u glavi mu sinu druga rečenica.

"Nauči da poštuješ i pratiš znakove", rekao je stari kralj.

To je znak. Mladić se nasmeja samom sebi. Zatim je podigao kamenčiće i ponovo ih stavio u bisage. Nije ni pomišljao da zašije rupu - kamenčići su tuda mogli da propadnu kad god to požele. Shvatio je da ima nekih stvari koje ljudi ne smaju da pitaju - da ne bi pobegli od sopstvene sudbine. "Obećao sam da ću sam donositi svoje odluke", reče sebi."

***

"Pojeli su kopce u tišini. Alhemičar je otvorio jednu flašu i natočio crvenu tečnost u madićevu čašu. Bilo je to vino, jedno od najboljih koje je u životu pio. Ali vino je bilo zakonom zabranjeno.
- Nije zlo ono što ulazi u šovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi - reče Alhemičar."

***

"Mladić je nastavio da sluša svoje srce, dok su putovali pustinjom. Počeo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim počeo je i da prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladić prestao da oseća strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. "Čak i ako malo izvoljevam", govorilo je njegovo srce, "to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvećih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da će doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kada se to dogodi, mnogo patimo."

- Moje srce se boji patnje - reče mladić Alhemičaru jedne noći kada su posmatrali nebo bez meseca.

- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikada nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Večnošću."

***

"- Stvari govore mnoge jezike - reče mladić. - Video sam kada je blejanje kamile bilo jednostavno blejanje, zatim je postalo znak opasnosti i najzad se ponovo pretvorilo u blejanje.
Zaćutao je. Sigurno je Alhemičar sve to već znao.
- Upoznao sam prave alhemičare - nastavi. - Zatvarali su se u laboratorije i pokušavali da se razviju kao zlato; otkrivali su Kamen Mudrosti. Jer su razumeli da kada se nešto razvija, razvija se sve oko njega.
Drugi su došli do Kamena slučajno. Već su imali dar, duša im je bila budnija od duša ostalih. Ali ti se ne računaju, jer su retki.
Neki su, konačno, tražili samo zlato. Ti nikada nisu otkrili tajnu. Zaboravili su da olovo, bakar, gvožđe takođe imaju svoju Ličnu Legendu koju treba da ostvare. Onaj koji se meša u tuđu Ličnu Legendu nikada neće otkriti sopstvenu.
Alhemičareve reči zazvučaše kao neka kletva. On se saže i uze jednu školjku s pustinjskog tla.
- Ovo je nekada bilo more - reče.
- To sam primetio - uzvrati mladić.
Alhemičar je rekao mladiću da stavi školjku na uvo. On je to mnogo puta radio kada je bio dete i slušao šum mora.
- More je i dalje u ovoj školjci, jer je ono njegova Lična Legenda. I nikada je neće napustiti, sve dok pustinju ponovo ne prekrije voda."

***

"Sve što se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put."

***

Na koricama je pisalo 25. izdanje najčitanije knjige u zemlji - Alhemičar, Paulo Koeljo.
"Mladić se zvao Santijago. Stigao je do male napuštene crkve kada se već smrkavalo. Smokva je i dalje rasla ..."

Čekanje - treći deo

Mislim da sam pronašla sve moguće blogove o imigraciji i kanadskoj ambasadi u Beču ... i svi govore isto: da su na godišnjem odmoru a možda su usporili i zbog zatvaranja ambasada u Nemačkoj i Holandiji, ali jedno je sigurno - mi i dalje čekamo! Verovatno će mi sve ovo kasnije izgledati blesavo ali ubi me ova neizvesnost! Osećam se tako bespomoćno!

Ne mogu da verujem da je prošlo šest i po meseci od apliciranja - izgleda kao godina.

Teget kriza

Potpuno sam razočarana svojim okruženjem! Svi gledaju samo sebe i ne vide dalje od nosa! I svima je neko drugi kriv, i nikome nije teško kao što je njima, i sve im ne valja, i šta ima tebi da bude nešto lepo i dobro kad je meni grozno ... OZRAČIŠE ME!!

Došlo je vreme da moraš, kada se družiš sa nekim, da se družiš samo zbog koristi, i nema više onoga drugovi smo od detinjstva - prosto ispadneš budala. Prijateljima ako nešto hoćeš da učiniš, odmah ti se obese o vrat i smatraju kada im jednom učiniš da to moraš stalno da radiš. Ako ti nešto "ne daj Bože" krene na bolje, odmah moraš da se izvinjavaš i pravdaš, i nema veze što si se baš ti dobro pomučio oko toga. 

Posebno me nerviraju prijatelji sa decom, koji upravo rade svojim prijateljima iste stvari zbog kojih su do juče ludeli i to od svojih prijatelja sa malom decom.
A izgleda i da je došla neka nova moda da se deca radjaju i predaju babama i dedama na čuvanje i vaspitavanje, a roditelji su preumorni da vaspitavaju svoju decu. Živo me zanima šta rade oni koji nemaju babe i dede?!

I tako ozračena od bližih i daljih prijatelja, reših da pogledam malo Olimpijske Igre kad ono vraga! Komentari, prica bez prekida, neke opaske, pitanja posle mečeva ... vrhunac mi bi kad onaj komentator upita Noleta "Možete li nešto pozitivno da izjavite?" posle meča sa Berdych-om i izgubljene bronzane medalje!! Katastrofa! A onda naidjoh na članak u kome je još neko ko je mnogo stručniji od mene to isto primetio.

Za trenutak sam pomislila da nisam svesna koliko sam nervozna jer mi se prag tolerancije spustio na minimum i zabrinula se. A ustvari toliko je nepravde oko nas da ne znate baš uvek kako s njom da se nosite.

Veliki pozdrav sa lepih 30°C u ranim jutarnjim časovima!

Čekanje - drugi deo

Svašta se izdešavalo u proteklih par nedelja - neko je proslavio rodjendan, neko je položio ispite, neko se pripremio za krečenje, otvorene su Olimpijske igre u Londonu ... Nikako ne razumem one ljude koji kažu da se ništa ne dešava i da je sve isto kao pre, a posebno ne one kojima je konstantno dosadno!

Dosada je stanje uma!!

 Iako i dalje čekamo neke novosti oko vize, život teče dalje i nadamo se da će se sva ova neizvesnost ubrzo zavrsiti. S vremena na vreme pošalju po neki mail kao sve su dobili, poslali dalje ... a evo ušli smo u šesti mesec čekanja ... i idalje čekamo. No nismo mi jedini, ima toliko drugih koji isto tako čekaju. Jedno je sigurno: svaki proces je poseban i za sebe, tako da niko ne može sa sigurnošću da kaže e tada ćemo mi (već samo okvirno, ako je i to uopšte moguće s obzirom na rešenost države da smanji birokratiju). Zato se mi trudimo da ovaj period ulepšamo koliko god možemo.

Legenda o Narcisu

Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza. „Zašto plačeš?” – pitale su ga. „Oplakujem Narcisa”, reče jezero. „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno. „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade. Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo: „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”


OSKAR VAJLD

Sloboda pa sloboda

Neverovatno je šta sve ljudi dopuštaju sebi!

Pre neki dan okačim na svoj wall na facebook-u sliku svoje sestre i sebe, a onda se nadje jedna "pametna" da to prokomenteriše u stilu "ja sam ribica" ... da stvar bude još gora radi se o jednoj profesorici muzičkog vaspitanja taze udatoj! A sve to zbog toga što nam se nije išlo s njom i drugaricom na noćno kupanje ... Po meni to je bio najgluplji razlog za ničim izazvano vređanje, ali tu se umešala, indirektno , i mala "pomoć prijatelja" u sastavu njena mama, tetka ... u stilu "jesi li čula kumo..." i tako ja ispala najgora od sve dece jer nisam dozvolila da se slobodno izražava na mom wall-u ispod slike na kojoj smo moja sestra i ja i koja nema veze sa njihovim kupanjem ... Joj odakle im toliko slobode i bezobrazluka??

Pitam se zna li ona uopšte šta reč smaračica znači !?


I sad razmišljam šta valja uraditi i kako zaustaviti ovu bahatost ?!
Nije ovo jedina, nego ko zna koja u nizu. Ne znam zašto ljudi imaju potrebu da pišu komentare ispod slika koje nisu njihove i nemaju veze s onim o čemu pišu?! Čemu onda wall i mogućnost ostavljanja postova na istom? Ovaj događaj je samo jedan od mnogih koji je prelio čašu ...

Pismo

Počela sam polako da prebiram po stvarima i odvajam šta mi valja, a šta valja otpratiti do kontejnera ... i tako medju gomilom papira i nekih dugo čuvanih svezaka pronadjoh pismo. Pismo od moje Ibi , februara godine kada je upisala fakultet. Kako sam se obradovala tim slatkim rečima i kao da je vidim kako skakuće od sreće zbog dobijenog pisma i kako je muče obaveze oko hora i predaje maturskog rada i nedostatka vremena, ali i straha da li će uspeti da upiše željeni fakultet... Bože kako smo svi mi manje ili više isti!

Ne znam da li još neko prolazi kroz ovo što ja prolazim, ali sa svakim papirom ili krpicom ja kao da se sa dušom rastajem i sve mi je bitno, a onda se dobro zamislim kako i gde bih sve to čuvala jer moram da ispraznim stan i teška srca se rastanem. Činimi se da samo presipam iz šupljeg u prazno, i da sve čuvam tj. rešavam se veoma malog dela ... a i sećanja naviru... Hoću li ih se jednog dana ponovo setiti?

Pitam se da li sam to samo ja ili se ovo još nekome dogadjalo?

Ustavri mislim da mi je najteže da se rastanem sa mojom Ibi. Iako smo razdvojene nekih pola sata hoda, ipak smo tu i upućene jedna na drugu. Kako li ćemo se sada snaći kada bude jedna poprilično daleko od druge uz nekih šest sati razlike?! No, neću više da razmišljam o tome. Ne, sve dok za to ne dodje vreme, a u medjuvremenu moram da smislim kako ću da se rešim onog džumbusa od papira koji sam napravila u kuhinji i kako ću sve to sneti do kontejnera ...

Kasnije, danas, idem u parkić sa mojim malim drugarom Lil Pidžejom da vozimo biciklet! A onda kod Ibi na mlade krompiriće! Već vidim Ibi kako se smeje kad joj budem pokazala pismo! 

Priča o našim vrednostima

Prsten na malom prstu leve ruke

Jedna priča govori o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć rekavši mu:

• “Dolazim, učitelju, jer se osećam tako bezvrijednim da nemam volje ni za šta. Kažu mi da nisam ni za šta, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Što mogu učiniti da me više cene?”

Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: “Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram rešiti svoj problem. Možda posle…”

Malo je zastao i dodao: “Kad bi ti meni pomogao, brže bih to rešio i možda bih ti onda mogao brže pomoći.”

• “V… vrlo rado, učitelju”, oklevao je mladić osećajući da je opet obezvređen i da su njegove potrebe zapostavljene.
• “Dobro”, nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu leve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: “Uzmi konja koji je vani i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cenu i ne prihvataj manje od jednog zlatnika. Idi i što pre se vrati s tim novčićem.”

Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im mladić nije rekao koliko traži za njega.

Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smejali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je zlatnik prevredan da bi ga dobio u zamenu za prsten. Neko je hteo pomoći te mu ponudio srebrnjak i bakarnu posudicu, ali mladić je dobio upustva da ne prihvata ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu.

Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, skrhan zbog neuspeha popeo se na konja i vratio se. Kako je samo mladić želeo zlatnik, da ga može dati učitelju i rešiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savet i pomoć! Ušao je u sobu.

• “Učitelju”, rekao je, “žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrednošću prstena.”
• “To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj. “Najpre moramo doznati pravu vrednost prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može znati bolje od njega? Reci mu da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.”

Mladić je opet uzahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svetlo uljane lampe, pogledao ga kroz povećalo, izvagao i rekao mladiću:

• “Reci učitelju, momče, da mu ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset osam zlatnika.”
• “Pedeset osam zlatnika?” uzviknuo je mladić.
• “Da”, odgovorio je zlatar. “Znam da bismo s vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje…”

Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo.

• “Sedni”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. “Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vredan i jedinstven. I kao takvog te može proceniti samo pravi stručnjak.
• Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrednost?”
• I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst lijeve ruke…

Čekanje

Posle tri mučna meseca (tačnije 105 dana) isčekivanja jeste ili nije primljena aplikacija za Kanadsku iseljeničku vizu, napokon primismo obaveštenje da je proces počeo a onda posle nedelju dana i da su papire dalje prosledili Beču kao krajnjoj destinaciji za proveru. Evo prošlo je vec dvadeset dana kako smo u Beču, i opet čekamo. Ubi me ovo čekanje! Sve ponavljam "kako drugi tako ćemo i mi" ... a baš bi bilo lepo kada bi malo ubrzali ...

Sinoć pronadjoh neki forum na krstarici o iseljenićkim vizama pa videh da nismo jedini, ali tema neaktivna jer svi dobise vize ... a onda naidjoh na forum i youtube link , gde tip opisuje sta je sve potrebno i sta je on sakupio za ovu vizu i počeh da se pitam da li smo im dovoljno materjala poslali ... mi smo poslali peti deo onoga što je on spremio. A onda čitajuci dalje shvatim da svako ima svoju Kanadu ...

I tako, i dalje čekamo ...