Čekanje - drugi deo

Svašta se izdešavalo u proteklih par nedelja - neko je proslavio rodjendan, neko je položio ispite, neko se pripremio za krečenje, otvorene su Olimpijske igre u Londonu ... Nikako ne razumem one ljude koji kažu da se ništa ne dešava i da je sve isto kao pre, a posebno ne one kojima je konstantno dosadno!

Dosada je stanje uma!!

 Iako i dalje čekamo neke novosti oko vize, život teče dalje i nadamo se da će se sva ova neizvesnost ubrzo zavrsiti. S vremena na vreme pošalju po neki mail kao sve su dobili, poslali dalje ... a evo ušli smo u šesti mesec čekanja ... i idalje čekamo. No nismo mi jedini, ima toliko drugih koji isto tako čekaju. Jedno je sigurno: svaki proces je poseban i za sebe, tako da niko ne može sa sigurnošću da kaže e tada ćemo mi (već samo okvirno, ako je i to uopšte moguće s obzirom na rešenost države da smanji birokratiju). Zato se mi trudimo da ovaj period ulepšamo koliko god možemo.

Legenda o Narcisu

Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza. „Zašto plačeš?” – pitale su ga. „Oplakujem Narcisa”, reče jezero. „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno. „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade. Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo: „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”


OSKAR VAJLD

Sloboda pa sloboda

Neverovatno je šta sve ljudi dopuštaju sebi!

Pre neki dan okačim na svoj wall na facebook-u sliku svoje sestre i sebe, a onda se nadje jedna "pametna" da to prokomenteriše u stilu "ja sam ribica" ... da stvar bude još gora radi se o jednoj profesorici muzičkog vaspitanja taze udatoj! A sve to zbog toga što nam se nije išlo s njom i drugaricom na noćno kupanje ... Po meni to je bio najgluplji razlog za ničim izazvano vređanje, ali tu se umešala, indirektno , i mala "pomoć prijatelja" u sastavu njena mama, tetka ... u stilu "jesi li čula kumo..." i tako ja ispala najgora od sve dece jer nisam dozvolila da se slobodno izražava na mom wall-u ispod slike na kojoj smo moja sestra i ja i koja nema veze sa njihovim kupanjem ... Joj odakle im toliko slobode i bezobrazluka??

Pitam se zna li ona uopšte šta reč smaračica znači !?


I sad razmišljam šta valja uraditi i kako zaustaviti ovu bahatost ?!
Nije ovo jedina, nego ko zna koja u nizu. Ne znam zašto ljudi imaju potrebu da pišu komentare ispod slika koje nisu njihove i nemaju veze s onim o čemu pišu?! Čemu onda wall i mogućnost ostavljanja postova na istom? Ovaj događaj je samo jedan od mnogih koji je prelio čašu ...