Potpuno sam razočarana svojim okruženjem! Svi gledaju samo sebe i ne vide dalje od nosa! I svima je neko drugi kriv, i nikome nije teško kao što je njima, i sve im ne valja, i šta ima tebi da bude nešto lepo i dobro kad je meni grozno ... OZRAČIŠE ME!!
Došlo je vreme da moraš, kada se družiš sa nekim, da se družiš samo zbog koristi, i nema više onoga drugovi smo od detinjstva - prosto ispadneš budala. Prijateljima ako nešto hoćeš da učiniš, odmah ti se obese o vrat i smatraju kada im jednom učiniš da to moraš stalno da radiš. Ako ti nešto "ne daj Bože" krene na bolje, odmah moraš da se izvinjavaš i pravdaš, i nema veze što si se baš ti dobro pomučio oko toga.
Posebno me nerviraju prijatelji sa decom, koji upravo rade svojim prijateljima iste stvari zbog kojih su do juče ludeli i to od svojih prijatelja sa malom decom.
A izgleda i da je došla neka nova moda da se deca radjaju i predaju babama i dedama na čuvanje i vaspitavanje, a roditelji su preumorni da vaspitavaju svoju decu. Živo me zanima šta rade oni koji nemaju babe i dede?!
I tako ozračena od bližih i daljih prijatelja, reših da pogledam malo Olimpijske Igre kad ono vraga! Komentari, prica bez prekida, neke opaske, pitanja posle mečeva ... vrhunac mi bi kad onaj komentator upita Noleta "Možete li nešto pozitivno da izjavite?" posle meča sa Berdych-om i izgubljene bronzane medalje!! Katastrofa! A onda naidjoh na članak u kome je još neko ko je mnogo stručniji od mene to isto primetio.Za trenutak sam pomislila da nisam svesna koliko sam nervozna jer mi se prag tolerancije spustio na minimum i zabrinula se. A ustvari toliko je nepravde oko nas da ne znate baš uvek kako s njom da se nosite.
Veliki pozdrav sa lepih 30°C u ranim jutarnjim časovima!
